GIMNAZIJA (1863 – 2003)
Prvi period (1863-1958)

Godine 1958/59. – uoči rođenja većine nas koji ćemo postati njeni đaci školske godine 1974/75, a neku godinu pre obeležavanja stogodišnjice postojanja - Gimnazija postaje četvorogodišnja škola sa I, II, III i IV razredom. Trinaestog oktobra 1958. menja ime i iz Više gimnazije, koja je obuhvatala učenike od V do VIII, prerasta u Gimnaziju “Uroš Predić”, da bi tako – prvi put u svom veku – nosila ime svog učenika, sve do danas.

A šta se događalo u međuvremenu, i kako je sve počelo?
Pančevačko građanstvo tridesetih godina XIX veka pokreće pitanje osnivanja jedne srpske gimnazije. Toma Sandulović testamentom iz 1835. određuje da se od legata, koji budu pretekli od njegovog imanja, stvori zadužbinski kapital za osnivanje gimnazije u Pančevu. Žitarski trgovac Ignjat Barajevac, rodom iz Starčeva, testamentom iz 1836. zaveštao je svoje imanje, koje se sastojalo od jedne velike zgrade, gostionice kod “Zvezde”, za osnivanje đačkog konvikta, u kome bi se izdržavali dobri i vredni učenici besplatno ili mesečnim poluplaćanjem. Za podizanje zgrade Srpska crkvena opština je 1838. ponudila zemljište s desne strane porte Uspenskog hrama. Ali, kako su oko podizanja gimnazije nastale materijalne teškoće, pomenuti fondovi bili mali, skupljanje priloga u regimentskom srezu naišlo na slab odziv, a senat grada Pančeva se još ranije izjasnio da sa svoje strane ne može primiti nikakve obaveze oko izdržavanja gimnazije, rešeno je, 1840, da se osnivanje takve škole – odgodi. Građanstvo Pančeva je pitanje osnivanja gimnazije još u nekoliko navrata pokretalo, ali je opet njegovo rešavanje bivalo odgadano. A onda je, 1851, Ratni vojni savet svojom naredbom iz Beča dva godišta IV razreda Carsko-kraljevske glavne škole pretvorilo u dvorazrednu realku – Carsko-kraljevsku nižu realku. Godine 1857. dodat je nižoj realci treći razred, te je tako u Vojnoj granici Pančevo dobilo prvo – Potpunu nižu realku.
Od svoga osnivanja, gimnazija je, postepeno prerastajući iz niže realke u višu i konacno u Realnu gimnaziju, menjala nazive i u nazivu titule sledecim redom:

Današnja gimnazija za godinu svog osnivanja smatra 1863.
U pancevačkoj Carsko-kraljevskoj višoj realci otpočeo je svoje školovanje fizičar i naučnik dr Mihajlo Pupin, kasnije i direktor Kolumbija koledža u Americi. Od školske 1869/70. do 1871/72. završio je II, III i V razred (četvrti je, verovatno, privatno polagao), sa opštim uspehom – “prvi red sa odlikom”. Kako navodi u svojoj autobiografiji “Od pašnjaka do naučenjaka”, napustio je iznenada pančevačku realku po savetu svojih profesora prote Vase Živkovića i profesora fizike Slovenca Kosa da ne bi bio iskljucen iz škole zbog ucešca na bakljadi u počast dolaska Svetozara Miletića u Pancevo, u proleće 1872.

Pančevačku Ugarsko-kraljevsku državnu višu realku završio je školske 1875/76. i Uroš Predić, a 1951. poklonio je školi, koja se već uveliko zvala drugačije, zbirku svojih crteža iz nacrtne geometrije – “kako bi služila na ugled današnjem naraštaju”.
Društveno-istorijski kontekst ovog perioda je poznat. Treba samo podsetiti na činjenicu da se nastava uglavnom odvijala na nemačkom i, kasnije, mađarskom jeziku. Školski zakon Treforta Agoštona, ministra prosvete i vera, pobornika mađarizacije, odredio je 1883. Gimnaziju kao školu klasičnog smera, koja učenicima treba da pruži opšte obrazovanje i dobro poznavanje latinskog i grčkog jezika i istorije književnosti kako bi ih pripremila za studije na univerzitetu.Veliki fond časova iz mađarskog, latinskog i grčkog jezika zauzima preko polovine nedeljnog fonda časova. Za profesore zakon propisuje fakultetsku spremu, dobro poznavanje mađarskog, latinskog i grčkog jezika, posebna znanja iz oblasti prava i klasične kulture. Pored fonda za naučne ekskurzije postojali su još: “Fond Ignjata Barajevca”, “Kristijana Antala”, “Tordan Ðerda”, “Ignjata Vajferta”, “Kraljice Jelisavete” – iz čijih se kamata davala pomoć učenicima.

Umesto stare i trošne zgrade sagrađena je nova krajem 1888. Ministar prosvete Trefort je, posle dužih pregovora sa erarom i Pravoslavnom crkvenom opštinom, uspeo u tome da se izdvoji fond Sandulovića i Barajevca od 25000 forinti, a 50000 dodeljeno je iz državnog budžeta. Zgrada je jednospratna, u klasicističkom stilu, ima glavnu fasadu i dva isturena bočna krila. Unutra, na levoj strani stepeništa, zazidana je jedna mala granitna ploča sa natpisom – “završni kamen 19. novembar 1888. godine”, iza koje je u šupljini, u staklenom sudu, smeštena spomenica. Kao posebna zgrada nikla je i dvorana za gimnastiku. Gimnazija je imala biblioteku i sve potrebne zbirke. “Ovako krasno uređena škola se retko može i u inostranstvu videti” – podataka je koji jedna inspekcija iz Bavarske ostavlja u školskoj dokumentaciji.
Nastava srpskog jezika potpuno se ukida od 1898/9. do 1909, a đaci Srbi u zvaničnim dokumentima dobijaju mađarska imena; uvodi se obuka u gađanju i rukovanju puškom po vojničkim propisima. Čim je otpočeo Prvi svetski rat 1914. iz Pančeva su proterana sva muška lica od 11 godina naviše, dalje od granice Srbije u unutrašnjost i “Gimnazija je ostala poluprazna”, a onda pretvorena u Vojnu bolnicu. Nastava se uspostavlja u prostorijama Srpskog veroispovednog zabavišta i Srpske devojačke škole (kod Uspenske crkve). Gimnazija se vraća u svoju zgradu s jeseni 1918.

Posle rata škola odmah počinje sa radom, ali po želji roditelja – kao privatna, četvororazredna da bi se učenici pripremili za polaganje ispita u javnim srpskim gimnazijama. Ubrzo su otvoreni peti i šesti razred, a onda sedmi i osmi. Od privatne šestorazredne razvila se u osmorazrednu državnu gimnaziju početkom 1919/20. To vreme je izuzetno teško: nema ni nastavnika, ni udžbenika, niti ogreva, a haraju i zarazne bolesti (šarlah i difterija). Od 1921. do 1922. godine i Miloš Crnjanski je jedan od profesora, doduše veoma nezadovoljan celokupnim prilikama. Predaje fiskulturu. Igra za lokalni fudbalski klub. Pisac “Lirike Itake” i “Dnevnika o Carnojeviću” preneće sliku Pančeva i u svoje pripovedne stranice, a za Uskrs 1922. “Pančevac” objavljuje govor koji je Crnjanski održao na proslavi stogodišnjice rođenja Vase Živkovića, 2. aprila iste godine.

Skoro tokom čitavog međuratnog perioda plaćala se školarina. Najsiromašniji učenici bili su oslobođeni plaćanja. Po podacima iz 1937. postojali su sledeći fondovi: Jovanke Aleksić, Bogdana Kouteka, Radomira Šuvakovića, Jovana Miloradovića, Vladislave Kovačević, ekskurzioni fond, ulog za nagrađivanje učenika… Većina je bila namenjena pomaganju siromašnih, a odličnih učenika.
U periodu Drugog svetskog rata nastavni plan i program prilagođen je ratnim prilikama, i potrebama nemačke okupacione vojske. Stradali su i đaci i profesori, i školska imovina.
Posle rata, redovna nastava je počela 13. decembra 1944. Početkom 1945. na sednici Nastavničkog veća doneta je odluka da se spoji Građanska škola sa Gimnazijom. Odlukom Predsedništva Narodne skupštine AP Vojvodine Državna realna gimnazija podeljena je na Nepotpunu i Potpunu mešovitu gimnaziju. Godine 1950. ukidaju se niži razredi u Potpunoj mešovitoj gimnaziji kao i Nepotpuna gimnazija. Školske godine 1952/53. škola dobija naziv Viša gimnazija i obuhvata učenike od V do VIII razreda.

Tada se ponovo uvodi prijemni ispit, i to iz srpskohrvatskog jezika i matematike.Viša gimnazija postaje Gimnazija “Uroš Predić” 1958.

GIMNAZIJA II
Drugi deo: 1959-1978

Te školske godine 1958/59, kada škola dobija ime Gimnazija “Uroš Predić”, donešen je i novi nastavni plan i program (1959). Posle rata uneti su kao novi predmeti: astronomija, državno i društveno uređenje FNRJ, geologija, predvojnička obuka i društveno i moralno vaspitanje. Novi nastavni plan iz 1959, pored predmeta iz društvenih i prirodnih nauka i fizičkog vaspitanja, uvodi i opštetehničko obrazovanje, sociologiju sa osnovama političke ekonomije, nacrtnu geometriju i likovno i muzičko obrazovanje. Prva godina je po nastavnim sadržajima jednaka za sve učenike (to je pripremna godina), a od drugog razreda se nastava organizuje u dva smera: društveno-jezički i prirodno-matematički. Osnovna razlika je u broju časova po predmetima i u prednosti koja se daje prirodnim naukama na jednom, a društvenim naukama i stranim jezicima na drugom smeru.
Od 1945. do školske 1959/60. godine polagala se velika matura sa pismenim zadatkom iz srpskohrvatskog jezika i iz nekoliko predmeta - uglavnom su to bili srpski, ruski (do 1948, od tada ruski, engleski ili nemački) istorija, geografija, matematika, fizika, hemija , biologija…

Radionica za tehničko obrazovanje otvara se 1955, a od 1959/60, za vreme zimskog i letnjeg raspusta učenici III razreda obavljaju nedeljnu-dvonedeljnu praksu po preduzećima i ustanovama u gradu. U nastavi fizike i hemije prelazi se na laboratorijski rad, opremljen je kabinet za biologiju i za izučavanje stranih živih jezika. Seminarska nastava primenjuje se na časovima srpskohrvatskog jezika, istorije, geografije. Od 1963. postoji pedagoško-psihološka služba. Organizuju se posete, izleti, mnoge kraće, i po tradiciji – velika dvonedeljna ekskurzija učenika III razreda. Učenici učestvuju u nošenju štafete mladosti kao i na svim sletovima (1956. godine 320 učenica – na Stadionu JNA u Beogradu na proslavi Dana mladosti). Uz mnoge sekcije i grupe, od 1963. nastaje i marksistički kružok “koji pomaže učenicima da shvate našu socijalisticku stvarnost”…

Tako stoji u monografiji koja je pod naslovom PANČEVACKA GIMNAZIJA objavljena povodom obeležavanja stogodišnjice postojanja ove škole (1863/64 – 1963/64). Odgovorni i tehnički urednik bio je profesor Stojan Trumić, a redakcioni odbor činili su profesori: Pavle Đukić, Milka Šugin, Sergije Stukalo, Vukosava Drndarski, Branislav Damjanov… Monografija daje i tačan popis profesora koji su u Gimnaziji radili, za svaku školsku godinu posebno, i tu se, već pocetkom pedesetih ili šezdesetih, javljaju imena profesora koji će i našoj generaciji da predaju: Branislav Damjanov, Milenko Lilić, Andelija Knežević, Vera Ćurčin, Slavka Marković (ud. Mitrović), Ljubomir Mitrović, Đorde Milakov, Zoltan Nad-Šivo, Nadežda Nikolić, Danica Badalovska…
Po sećanju, beležimo i ostale: Draginja Karanov, Emil Marošan, Jelica Mihajlović, Petar Zeković, Ružica Ilanić, Kamenko Ilanić, Petar Markuš, Nada Onjin-Žužić, Stojan Bogdanović, Kosovac, Desanka Udović, Došen, Melanija Ćurčin, Milomir Đurković, Nada Šašić, Momčilo Paraušić, Caka, Branislava Cvijović, Pavle Poznatov, Slavica Kaličanin, Vlatka…

Naša generacija je “poslednja koja je po starom završila gimnaziju”. Maturirali smo 1978, u junu; bilo je čak mogućnosti da učenik društveno-jezičkog smera polaže maturu (grupu predmeta po izboru učenika, osim obaveznih, i pisanja domaćeg rada) prirodno-matematičkog smera. Gimnazija je tada imala 11 odeljenja: 4 društvena, 6 prirodnih i jedno odeljenje koje je nastavu pohadalo na mađarskom jeziku. Već sledeća generacija zahvaćena je usmerenim obrazovanjem, i ta nakaradna reforma potrajala je desetinu godina. Danas, vrativši se “staroj gimnaziji”, Gimnazija “Uroš Predić” ima osam odeljenja, a nastavni plan i program, zakljucno sa maturskim ispitom, umnogome se razlikuje od našeg.

Iz ove tačke čini se da smo jednim krajem tog školovanja pripadali šezdesetim godinama, a da se tek u završnici osećao dah drugačijeg vremena, škole i profesora… Da su se naslutile osamdesete. Godine učenja. Predavali su nam čuveni stari profesori, vodili nas na ekskurzije “stazama partizana”, i od nas tražili da opisujemo “spomenike koje bismo podigli slobodi”. U radionici za tehničko pravili stoličice na rasklapanje, a na praksu išli po preduzećima i ustanovama, i o tome vodili uredne dnevnike. Na časovima opštenarodne odbrane i društvene samozaštite odlazili na Strelište da gađamao iz puške, pošto smo savladali rasklapanje i sklapanje. U maju 1977, na Stadionu JNA učestvovali na sletu u čast Dana mladosti, i videli Josipa Broza Tita, koji nas je gledao. Dve nedelje leta iste godine proveli u Dubrovniku, u okviru školske ekskurzije. Fakultativno pohađali časove marksizma. Sa danom punoletstva postajali članovi SKJ, listom – ukoliko nije bilo negativnih ocena. Povremeno davali krv. Učestvovali na priredbama, izložbama, koncertima. Pisali za “Ne”. Organizovali demonstracije u školi. Čitali NIN, išli na FEST, u Kinoteku – Beograd je privlačio uoči studija. Pokušavali da snimimo film. Učili jedni od drugih.


(1974/75 – 1977/78)
Od prvog gimnazijskog dana u “staroj tehničkoj” gde smo ozbiljni, mirni i ustreptali, u crnim uniformama, sedeli u polumračnim učionicama zagrevanim “kraljicama peći” dok se crni patos isparavao – do boravka u renoviranoj zgradi Gimnazije. A tu, hoblovani i lakirani parket nije, uza sve druge friške mirise, samo štipkao i peckao, - već je, po mišljenju naših profesora, tražio i posebnu obuću: borosane za devojčice, a baletanke za dečake. Đačka uniforma u to vreme polako postaje sekundarna, te je većina profesora zapostavlja, a učenici zaboravljaju. Onda dolazi na red čas kod profesora koji nipošto ne bi smetnuo s uma kecelje u korist borosana i baletanki. Da bi izbegli pridike i kazne, učenici koji obično izbegavaju pridike i kazne, pre početka t a k v o g časa iz svojih, tada već torbica, izvlače ispresovane uniforme i oblače ih na prvi zvuk zvona. I onda, tako spremni za čas, svetla lica, - uredno počešljani, i umivene do poslednjeg traga šminke – u krajnjoj ozbiljnosti posvećuju se profesorovom predavanju.

Jelena Žurić